`Zemlja kopita` od Katarine Lazic. Knjiga, ili bar pokusaj knjige.

Tumarao je zelenim poljanama, prepunim raznobojnog cveca. Bilo je prolece, sto I nije bilo tesko pogoditi. Sunce je sijalo, ali nije bilo prevruce. Lagan vetric je duvao, ali nije bilo hladno. Sta vise, bilo je sasvim prijatno. Njegova srebrna griva kovitlala se u ritmu njegovog galopa. Tako mali, novi ovde, tek rodjeni pravio je nesigurne, lagane korake. Bio je prelep, ali cinilo se kao da je nestvaran, svakog casa mogao bi nestati, pobeci. Svojim prvim koracima stigao je do obale. Cuo se sum talasa. U daljini moglo se videti sunce kako zalazi I njegove boje razlozene I pomesane na povrsini vode. Noc je pala, a on je I dalje bio tu. Mesec je izasao I tek tada mogla se videti njegova istinska lepota, ono sto je bilo vredno I retko. Oci su mu bile poput meseca, sjajne, velike, pune nade. Dlaka I griva, srebrne boje skoro da su se podudarale sa nijansama meseca. A onda, u jednom trenutku nesto zasija jace od meseca. Bilo je to nesto na njegovom celu. O, da. To je bio rog. Sjajniji od hiljadu zvezda, srebrne boje lepse I od meseceve. Zvezde su se oslikavale u moru I cinile I njega uzvisenim, savrsenim. Iz vode tada isetase jos mnogo konja, jednoroga. Bilo ih je oko stotinu. Videvsi novog, tek rodjenog, zastadose I posmatrase njegovu lepotu koja se poredila sa lepotom meseca. Mali jednorog shvati da mora poci sa njima. Na trenutak zastanu I okrenu se za sobom, pogleda ono sto ostavlja za sobom, cvetne poljane I savrseno tamnu sumu kroz koju se samo mesec probijao. Podje za stotinu onih koji su bili nalik njemu, lepi, divni, odvazni jednorozi, ali ni priblizno savrseni ili vredni poretka s mesecom. Zagazio je u vodu, I laganim, ali sada sigurnim koracima isao je dalje, ulazio u more, koje je bilo savrseno kao on I mesec, pa I vredno njegovih koraka.
*
U isto vreme kada je na svet dosao ovaj savrseni jednorog, rodilo se I jedno dete.
- Oh, Marija, ne odlazi, zaplakao je covek crnih ociju I crne kose.
- Stiti je od svega, odgovorila je zena suprotnog izgleda od njega, plave kose I plavih ociju, Marija.
Covek nastavi da place, otvori usta da kaze nesto, ali zena ga preduhitri. - Zvace se – zastade na trenutak, a onda opet uzme vazduh – Luna Sirena Mahiona.
- Nemoj joj davati takvo ime, molim te.
- Ispuni mi to. Obecaj mi da ces je stititi.
- Oh. U redu. Obecavam.
Marija dade crnom coveku devojcicu plavih ociju, plavljih nego sto je njena majka imala, pogleda jos jednom dete, zatim coveka, ispusti jedan uzdah, a zatim I dusu.
Covek zaplaka. – Luna Sirena Mahiona – covek pogleda dete – obecavam ti da ti nista nece faliti, osveticu smrt tvoje majke, a za sada moras otici. Voli te tata!
Dete se za nekoliko sekundi nalazilo na vodi, na drvenoj dascici, koja se ljuljala I nosila ga dalje… Islo je ka mesecu, ka dubinama, I nestajalo coveku iz vida. On uze Mariju u narucje, prekri je njenom srebrnom haljinom I krene u galamu, mrak, buku I vatru. Da nastavi sa onim sto vec dugo vreme radi. Da nastavi sa ratom, da odbrani svoju zemlju I grad. Da unisti ono zlo sto je ostalo, I vrati svojim ljudima mir. Pustio je jos jednu suzu, a onda podignute glave napravio jos jedan korak sa Marijom u narucju.

`Zemlja kopita` od Katarine Lazic. Knjiga, ili bar pokusaj knjige. Tumblr_lohrs0npfJ1qjxx3mo1_500_large

`Zemlja kopita` od Katarine Lazic. Knjiga, ili bar pokusaj knjige. Tumblr_lohrs0npfJ1qjxx3mo1_500_large

*
Na drugoj strani mora duvao je lagan vetric I bilo je vec jutro.
- Hajde Dina – vikao je stariji covek sede kose sa ribarskim stapom – pozuri, mislim da je zagrizla!
Izvlacio je ribarsi stap iz mora u nadi da ce konacno izvuci ribu za rucak.
Dina je bila njegova zena, isto starija. Ziveli su siromasno u kolibi u sumi. Dolazili su na more da pecaju I tako se prehranjivali. Jeli su alge I skoljke iz mora, kupali se u moru, a oblacili stvari koje je Dina sama pravila. Covek se zvao Fep. Nekada je bio mornar, ali njegov brod je potonuo, izgubio je svu posadu I uspeo da se spasi. Od tada zivi miran zivot, bez burnih plovidbi, sa Dinom. Nemaju dece. Sami su. Stari su za to, ali zelja im je bila da imaju dete.
Nisu bili svesni tog dana, da ce im se ta zelja I ostvariti.
-Oh, stari – dolazila je Dina sa kofom – jel ima nesto?
Vetar je zaduvao. – Hm, nisam siguran, rece Fep.
Polako je izvlacio stap I video konja. Konj je bio u vodi, I vukao je u ustima nesto drveno. Fep I Dina zastadose I bez daha gledase u more I to sto se u njemu zbiva. Predivan srebrni konj, sa rogom na celu, nosio je u ustima neku dascicu. Kolevku, shvatili su kada im je konj bio blize. Fep ispusti stap. Divan srebrni konj je izlazio iz vode, prineo im ustima kolevku, pogledao ih, a zatim graciozno usetao nazad u vodu I nestao u daljini. Fep I Dina par trenutaka samo su gledali u kolevku, cudeci se sta se to sada desilo. Dina ostavi kofu I pridje. Pogleda u kolevku I vide dete srebrnih ociju, poput meseca. – Fep, ovo je dete, dete koje smo oduvek zeleli, zaplaka Dina.
Fep pridje. I dete je plakalo. On se nasmeja. – Ovo je bolje I od pet kila ribe!
Fep I Dina, siromasni ljudi uzeli su devojcicu I odsetali nazad u svoju kolibu, zadovoljni I srecni jer im se dogodilo cudo.
Fep je sve cesce odlazio na more I pecao. Donosio je mnogo ribe, mnogo vise nego pre, kao da mu je krenulo na bolje. Donosio je I vise algi I sve lepsih jestivih skoljki. Dina je stare krpe farbala u vesele boje, I pravila devojcici haljinice.
- Luna Sirena Mahiona – procita jednog dana Fep na drvenoj kolevci – cudno ime.
Ali nikad ga nisu menjali.
*
Godine su prolazile. Proslo je vec petnaest leta od kad je Luna Sirena Mahiona dosla Dini I Fepu, koji su sada vec bili stari, pognute kicme, ali I dalje srecni. I ovo leto se privodilo kraju, a Luna je I dalje bila sa staricom I starcem, u maloj kolibi u sumi, bez prijatelja. Luna ustade sa zutog peska koji je prekrivao celu obalu mora, I krene ka kolibi. Putic u sumi bio je uzan I blatnjav. Dosla je do sredine sume I ugleda kolibu. Kamenim puticem dolazila je do svog doma, svoje kuce. U kolibi je postojala samo jedna soba. U njoj se nalazilo ognjiste sa vatrom I kotlicem, tri slamene gomile prekrivene prostirkom, za spavanje, I jedan drveni ormarcic sa sudovima I kasikama koje je Dina pravila.
- Mama, tata, evo me, povika Luna.
Nije volela da je zovu njenim celim imenom, uvek bi ispravljala ljude, rekla bi im da je zovu samo Luna. Uglavnom su to bili ljudi koji su dolazili da pecaju sa Fepom ili ljudi sa pijace iz drugog gradica. Ovde je bila sama. O sebi je znala samo svoje ime I da su je Fep I Dina dobili jednog jutra od srebrnog konja koji je imao, nesto na celu. Sve sto je imala bio je taj konj. Taj poseban srebrni konj. Imala je, doduse, I jednu tajnu. Dina I Fep nisu znali da svake noci kada izadje mesec taj srebrni konj dolazi na obalu I provodi vreme sa njom. Oni bi tada spavali, a Luna bi se iskrala iz kolibe I otisla na obalu. Jahala bi ga satima, zagledala njegov srebrni, sjajni rog, prav, siljat, ukrasen necim, obavijen necim. Imala je osecaj da s njim moze da dodirne mesec.
Slicni su. Ona. Jednorog. I mesec.
Ponekad konj bi ih odveo u dubine, u more. Ona bi plivala za njim, ali na kraju on uvek negde nestane. Nije znala gde I kako. To je bilo ono cudno. Vratila bi se na obalu I potrazila svog srebrnog drugara, ali njega nije bilo. Nije znala gde bi mogao da ode. U sumi sigurno nije bio, videla bi ga. Nije mogao nigde da ode, jer je sve bilo okruzeno morem. Mogao je jedino da ode negde vodom, ali onda bi protresla glavu, pomislila da pocinje da umislja stvari, I otisla da spava. Sanjala bi malog konja, tek rodjenog, kako skakuce po obali mora, kako se boje njegove grive pretapaju sa bojama meseca I bojama Luninih ociju. Sanjala bi kako on, sicusan, mali, gazi u more, I nestaje u daljini.

*
Jedne noci izasla je iz kuce malo kasnije nego obicno. Ocekivala je da ce njen konj vec biti tamo. Kada je brzo istrcala iz sume I dosla do mora, videla je… nista. Pogledala je okolo, ali nije bilo nikog. Njen konj bi je uvek cekao kada bi slucajno zakasnila. Nikada nije odlazio. Mozda, pomislila je Luna, mozda ove noci nije ni dolazio. Ona spusti glavu, jos jednom tuznim pogledom predje preko mora, I spremi se da se vrati nazad u kolibu. Ali onda zacu zvuk konja, ne jednog, dva konja. Ispred sebe ugleda neverovatnu svetlost, I okrenu se nazad, ka moru. Iz mora je izlazio njen konj, ali nije sva paznja bila ovog puta na njemu. S njim je isao jedan malo manji, ali ipak graciozan konj. I on je imao rog. I on je bio jednorog. Luna oseti veliku energiju izmedju nje I tog malo manjeg, ali ipak gracioznog I savrsenog konja. Svetlost je prestala kad su izasli iz vode. Prisli su Luni. Ona zagrli konja koga je vidjala svako vece, a onda pogleda u ovog novog, manjeg, ali lepseg konja. Pogleda mu u oci, I kao da je u njima gledala mesec kako se oslikava. Zagrlila je I njega I zavolela ga istog trena.
Dani su prolazili. Svaki dan, Luna bi jedva cekala noc, a nocu odlazila na obalu I vreme provodila sa svoja, sada dva, konja. Uvek bi na kraju odlazili u more, I tada svetlost je bila najjaca. More. Luna. Jednorozi I mesec. Svetlost se prelamala sa njihovim bojama I cinila savrsenstvo. Luna bi se uvek trudila da drzi pogled na jednorozima, da ne dozvoli da samo tako nestanu, ali uvek, paznju bi skrenula samo na sekund, I njih vise ne bi bilo. Jedne veceri Luna je cvrsto odlucila da ce ovaj put saznati gde to jednorozi nestaju. Kada je izasao mesec, ona je istrcala iz kolibe, I oni su je cekali. Ovaj put bilo ih je tri. Tri savrsena jednoroga, ali ipak najlepsi je bio onaj najmanji, iz njenih snova. Plivali su naravno, kao I svako vece, ona je drzala pogled na jednom, ali je onda shvatila da je drugi vec nestao, onda I treci. Ostao je samo taj jedan jednorog, I ona nije htela da dozvoli da joj I on promakne. Ali nesto joj je kanulo na lice, pogledala je u nebo, pocinje kisa. Kad je vratila pogled I ovaj zadnji jednorog nestao je. Razocarana u sebe, okrenula se ka obali I isplivala iz mora.
Svake noci dolazilo je sve vise konja. Luna je polako zaboravljala na zelju da sazna gde oni na kraju odu.
*
I ova noc bila je kao I svaka druga. Crna, prosarana mesecevim bojama. Izasla je na obalu, a mesec je bio pun. Osecala je veliku energiju. Sela je na pesak I sacekala svojih, sada vec trinaest konja. Znala je da ce konji povesti jos jednog novog drugara, ili mozda dva I tri, ali nikad ne bi ni pomislila da ce joj se desiti nesto potpuno drugacije. Iz vode je tada izaslo stotinu konja, srebrnih, savrsenih. Luna je ustala I nije mogla da veruje svojim ocima. Sijali su. Ispred svih njih bili su onaj mali najlepsi konj, I onaj najveci, najgraciozniji, njen prvi konj. Pogledao ju je u oci I ona cu – Hajde s nama. Vreme je.
Tada se uplasila I okrenula se oko sebe. Znala je da konji ne mogu da govore, nije joj bilo ni na kraj pameti da bi konji mogli da pricaju, ali bila je sigurna da je cula nesto.
- Hajde, opet se cu iz pravca njenog prvog konja, jednoroga.
Konj nije pomerao usta. Kao da joj je pricao ocima, mislima, ni sama nije bila sigurna kako.
Zelja joj je bila da ode I vidi gde to konji svake noci nestaju, I nije zelela da ispusti priliku. Prisla je korak napred, u znak svoje potvrde. Njen prvi konj tad se priblizi uz stenu I pritisne svoj vrat na ostri deo.
- Ne, povika Luna I dotrca do njega.
Krvario je. Na steni se pojavi staklena bocica I on joj se opet obrati – Hajde, sakupi ih, veoma su vredne kada ih pijes, a nisu prolivene zbog tebe. Trebace ti.
Uplakana Luna, uze staklenu bocicu sa stene I prikupi kapljice jednorogove krvi. Krv je bila srebrna, kao I sve ostalo na jednorozima. Nikada nije mislila da moze reci ovo za krv, ali imala je i predivan miris. Jedna suza pala je na jednorogovu ranu, I ona se istog trena zatvori, krv je prestala, kao da rane nikada nije ni bilo. Jednorog joj se nasmesi u znak zahvalnosti, ali ona zapravo nije ni znala kako se ovo dogodilo.
Stotine konja zakoracilo je u vodu. Za njima I Luna, njen prvi konj I onaj mali, savrseni.
- Popij to, trebace ti sada, zacu Luna opet jednoroga.
Ona ga poslusa, uze staklenu bocicu, ispi sve, do zadnje kapi, I krene u dubine sa jednorozima.