E owo je cel0 zadnje p0glawlje....:
Vec godinama nije bio tako lep avgust...I ovo letnje vece,koje se vec upravo spusta,lici drugo jedno vece,kada sam bila pored Jana,u kabini njegovog kamiona,pozlacenog od svetlosti.Bas tu negde se zaustavio da bi i torbe na mom biciklu izvadio Bergilija.Bas ovde na vrhu padine,na ovom mestu gde se vidik siroko otvara prema Bulonju,moru,pocevsi od katedre od bedema,do pristanistva i doka...Godinu dana je prolo,i ja se evo opet vracam.Izmaglica od jare lebdi nad celim predelom,kao macka koja drema na suncu.Mogla bih pomisliti da je to juce bilo,i da ce se na okucu pojaviti Jan sa svojom mladoscu i smeloscu koje su mi se dopale i odmah me pripitomile.Ali on je otisao i ja daans vise nemam sta da radim sa knjigom letinskih tekstova.Sada sam na koledu polzil asvesku,vrlo debelu svesku koju naumice,nosena sanjarijama,prelistavam.Ima vec nekoliko meseci kako sam je zatvorila,posto sam ispisala poslednje reci naseg dozivljaja,i od tada nikako nisam usudila da je ponovo otvorim.Kao da sam znala da ce me odmah obuzeti seta prslosti...Da li sam sada jaca?Toliko dana je proslo.Vreme kad su Jan i Ingvild bili medju nama cini mi se istovremeno i bliskim i dalekim.Bliskim,jer nista nisam zaboravila.Medjutim,tako daleko...To doba moje sesnaeste godine,prepuno bure i zara,zavrseno je,sasvim zavrseno.Eto sta treba sebi da ulijem u glavu ako hocu vez gorcine i zaljenja da u tim ispisanim stranicama opet nadjem svoje nekadasnje prijatelje...
Od Jana mi je ostala jedna uspomena,mali mede.Dao mi ga je onog jutra uoci polaska.Bil asam u staji i uprezala Strucak Ljubavi u u dvokolici da bi Jana odvezla na stanicu.I s tugom,na neumoljiv prizan proslosti,sanjala o onom novembarskom danu,pre nekoliko meseci,kada cinil aupravo te iste pokrete za docek "Norvezanke".
Tada udje Jan.Pomogao mi je da stegnem kolan Strucka Ljubavi.Nisam uopste zelela da razgovaram.Da li je tog jutra bilo iceg vredno pomena?Bila sam neobicno smirena,smirena i umorna."Sutra",pomisljal asam setno,secacu se ovih trenutaka kada je on jos bio c nama,kada sam mogla da ga vidim,i kada su se nasi prsti dodirnuli da bi zategli remen na rukunicama dvokolica.
-Fani-saputao je on i njegov izuzetno nezan glas kosnu celo moje bolno bice-mi cemo se pozdraviti na peronu u Bulonju,ali tamo ce biti mnogo sveta...Hteo bih da ti kazem zbogom,sada,tebi.Ovo su verovatno poslednji trenuci kada smmo nas dvoje sami.Sami nas dvoje...
Naglo se okrenuh prema njemu,ispustivsi Strucak Ljubavi koji uzdrhta,udari kopitama o plocnik i upravi na nas svoje mudre,strpljive oci.
-Imam nestto d ati dam-sapnu Jan.
I pruzi mi malog medu.
-Uzmi ostavljam ti ga.
Zatim,da ponesto zbunjenim osmehom:
-Nije bas lep poklon,ali...
Nisam mogl ada odgovorim.Drzala sam neznu,malu sivu lopticu i zeljno je milovala.Sutra,to ce biti sbe sto mi je od Jana ostalo.
-To je decija igracka...Igracka,deteta kakav sam bio nekad-rece on jos tise-ali taj poklon ti dajem kao odrastao covek!
On ozbiljno ponovi:
-Cujes li me,Fani,ruk aodraslog coveka daje ti taj poklon!
POdigoh oc i pogledah ga kako bi znao d asam g adobro razumela.
-Hvala,Jane!-sapnuh.
Mesec dana je proveo u Boveu,u svojoj bivsoj kuci.Ingvild je otisla u Norvesku da pripremi svoje roditelje na tu gotovo preveliku srecu.
Kada se vratio u "suncani casovnik",rekao mi je koliko mu je bilo tesko da svoju pomajku ostavi samu.Naravno,on ce se vratiti,ali to ce ipal biti zbogom zadugo,gotovo zauvek zbogom.I najmanje senke nesuglasica medju njima bila je potpuno uklonjena,hteo je da sacuva samo secanje na srecne dane,na nju,na starog bastovana,igracke i izlive jarosti,secanje da ju je voleo kao rodjenu majku.
-Vidis,Fani-rece on setno-izmedju moje preve majke,one iz Norveske,i mene uvek ce nesto nedostajati:to je moe detinstvo.Jer,samo zahvaljujuci onoj "drugoj",mogu da se setim carobnog doba kad sam bio dete.
Nju je on poverio meni i,pored sve tuge,shvatila sam to,u dnu srca mu jje duboka griza savest zbok bola koji joj je naneo.
Pre odlaska proboravio je u Suncanom casovniku tri dana.To su bila tri dana najnestvarnije a najjednostavnije srece koja moze da ispuni jedno sesnaestogodisnje srce.Mnogo je govorio sebi,o meni,ali nikad nije spomenuo ono sto ce mozda jednog dana biti "nas dvoje"...Vise puta smo setali to Bulonskim poljima;cutali smo citave sate,prozeli oporom neznoscu zbog toga sto se osecamo tako duboko slomljeni.Toliko smo puta nekad nanosili patnje jedno drugom,prkosili jedno drugom,i sa svom svojom mladalackom cednjom zatvarali dusu jedno pred drugim.Jos uvek lebdi medju nama ta divljacka sramezljivost nase mladosti...Ah,kako sam prezirala mladicei devojke ,koji se igraju ljubavi!Kako sam bila gorda sto koracam pored Jana,tako cistog,tako cistog,da nije hteo cak ni ruku da stavi na moje rame .A,ipak,kako sam ga volela!...Od kakve cistote i kakvog zara su sazdani ti zlatni trenuci koje smo prizeljkivali u nepokolebljivoj i okrutnoj mladosti!Zato su ti dani i bili tako cudesi.
Pri polasku rekao mi je: "Ne budi tuzna,Fani!"
Gijom i ja smo ga odvezli na stanicu.krenuo je prema Lilu,Briselu,Kopenhagenu,Oslu...
U dvokolici sam sedela iza njih,pod arnjevima.Gijom je,sedeci pored Jana,upravljao kolima.stojeci na pragu kuce,Kapetan,umotan u svoj ogrtac sa krznom oko vrata ,mahao je u znak oprostaja...
Jan se nije okretao meni i sve vreme puta nismo progovorili ni tri reci,ali sam osecala da mi je neobicno blizak.
Tek kad smo prolazili peonom,u gomili koj anas je razdvojila ,on mi sapnu:"Ne budi tuzna,Fani!"
Pre no sto je usao u voz dugo mi stiskao ruku i gledao me uz svoj divni osmeh.
POnovo sam sedela u dvokolicama,sama,Gijom i ja.
Od vetra i hladnoce drhteli su mi obrazi.Bilo je isto vreme kao i one veceri kad je Ingvild stigla:tada su bili prvi zimski mrazevi-sada poslednji.
Uzalud je tragati za tajnim i dragim casovima u ovoj svesci u kojoj sam ispricala nas dozivljaj...Treba zaista biti malo gord pa pokusati objasniti ono neobjasnjivo,sto vam tako prisno prijanja srcu.Pre svega,nisam u godinama za zaljubljivanje.Jan mi je to lepo rekao,na dan svog bekstva,u staji Zidosku;a kako mogu da ne verujem Janu?Marocito tada kad sam se u dubini svog bica osecala tako spokojno usaglasena s njim;tada kad je neki miran i nepomocen glas govorio u mojoj dusi,zadrzavajuci mojih sesnaest godina pd ludovanja po vratolomnim stazama ljubavi,makar i u snu...
) registrujte se!
Tue Jun 30, 2009 6:50 am